Lajšmanioza je teška, često fatalna bolest pasa koja se prenosi sa jednog psa na drugog (kao i na ljude) posredno, ujedom sitnog insekta iz roda Phlebotomus. Izazivač je protozoa iz roda Leishmania. Trenutno ne postoji lek ili vakcina koja može prevenirati ovo oboljenje. Kod starijih pasa, uglavnom se javlja visceralni oblik ove bolesti i može da traje tri i više meseci. Kod bolesnih pasa dolazi do poremećaja opšteg stanja. U početku bolesti psi su apatični, bezvoljni sa oslabljenim apetitom koga prati naglo mršavljenje. Konjuktive su blede, a potkožni limfni čvorovi povećani i otečeni. Usled ulceracija na sluzokoži creva dolazi do proliva koji je profuzan i smrdljiv. Slezina i jetra su otečene i bolne što se može utvrditi palpacijom.
Uzročnik Lajšmanioze
Uzročnik lajšmanioze je Leishmania infantum, protozoa iz porodice Tripanosomatidae. Golim okom nevidljiva praživotinja (mali jednoćelijski parazit) u psu se vrlo brzo umnožava i uzrokuje dugotrajnu teško izlečivu bolest. Leishmania infantum živi u makrofagima (odbrambenim ćelijama) pa je njena prisutnost vrlo štetna za zdravlje psa.
Epidemiologija bolesti
Bolest prenose papatači (sitni, komarcima slični kukci), krvopije (hemofagi) veličine 2-3 mm i najčešće su aktivni noću. Mužjaci se hrane biljnim sokovima, a ženke sisaju krv. Krv pasa im je posebna poslastica pa se često nastanjuju i razmnožavaju upravo u njihovoj blizini. Borave uglavnom u tamnim i vlažnim prostorima (podrum, pseća kućica, pećina i vrtača), a kao slabi letači, koji lete na području prečnika 1,5 km, drže se svog staništa i psa kao najboljeg domaćina. Sezona papatača traje od maja do oktobra. Lajšmaniozu prenose sa jedne na drugu životinju, a mogu preneti i na čoveka (zoonoza).
Psi se teško brane protiv prenosnika i vrlo su osjetljivi na bolest. Papatač pre sisanja krvi izbacuje lajšmaniju koja ubrzo napada makrofage u kojima se razmnožava, uništava ih i širi se dalje. Brzo napreduje u jetru, slezinu, koštanu srž, kožu i druge organe. Širenje parazita u organizmu i razvoj bolesti zavise od imunološkog odgovora inficiranog psa.
Pas je prirodni domaćin ovog parazita, a sa manjom epidemiološkom ulogom to mogu biti i lisice, vukovi, miševi i pacovi. Bolest se može pojaviti i kod mačaka, ako se slučajno inficiraju. Potencijalno opasna može biti i transfuzija krvi pa je davaoce potrebno testirati. Prenos lajšmanioze polnim putem i preko materice ne smatraju se realnim putevima zaraze.
Dijagnoza bolesti
U otkrivanju bolesti lajšmanioze presudnu ulogu imaju direktno mikroskopsko dokazivanje uzročnika iz strugotina kože ili punktiranje limfnih čvorova kao i pretrage krvi. Treba razlikovati inficirane od bolesnih pasa. Laboratorijskim pretragama krvi uočava se slaba regenerativna anemija, obično blaga i česta trombocitopenija. U biohemijskim pretragama vidljivi su porast ukupnih proteina u serumu, hipoalbuminemija, hipergamaglobulinemija, povećane vrednosti uree i kreatinina, dok analizom urina nalazimo proteinuriju.
Mikroskopska dijagnoza postavlja se razmazom limfnih čvorova/koštane srži ili iz uzoraka sa lezija kože u kojima se mogu videti slobodni amastigoti Leishmania infantum ili unutar citoplazme makrofaga.
Dijagnoza lajšmanioze postavlja se indirektno imunofluorescentnim testom (IFAT) za određivanje specifičnih antitela u serumu. Titar antitela je viši 4 puta u odnosu na vrednost laboratorijskog praga (obično 1:80), u prisustvu kliničkih simptoma i kliničko patoloških promena potvrđuje se stanje bolesti.
Inkubacija bolesti
Vreme inkubacije bolesti može varirati od nekoliko meseci do par godina. Bolest može proći sa teškim simptomima ili u skoro inaparentnom obliku. Lišmanioza nema lako prepoznatljive simptome i dugo može ostati neotkrivena.
Simptomi bolesti
Simptomi lajšmanioze mogu biti različiti: povećani limfni čvorovi, anoreksija, smanjena senzitivnost, mršavljenje, mišićna atrofija, lezije kože (ulkusi, periorbitalna alopecija, eksfolijativni dermatitis), očni (keratokonjuktivitis, upala rožnjače), slabost zadnjih nogu, poliurija i polidipsija, čirevi na koži nogu i među prstima, gubitak dlake na glavi (naročito oko očiju), gubitak dlake na repu, suva ljuskava perutava koža, preteran rast noktiju, groznice, povećana jetra ili slezina, bolovi u zglobovima, otekline po telu, povećana žeđ i povećano mokrenje, zgrušavanje krvi, stalna temperatura. Ponekad se javljaju i crevni simptomi u obliku proliva koji najčešće dovedu do uginuća zaražene životinje.
Lečenje Lajšmanioze
Za razliku od ljudi kod kojih je lečenje uglavnom uspešno, kod pasa se najčešće i nakon dugotrajnog lečenja bolest vraća. Opšte prihvaćeno mišljenje je da se, iako nema potpunog izlečenja, psu može značajno povećati kvalitet života dugotrajnim davanjem odgovarajućeg leka u tabletama. Naime, ne postoji lek koji može potpuno eliminisati lajšmanije iz organizma inficiranog psa.
Uspeh u lečenju potvrđuje se redovnim pregledom krvi psa i dokazivanjem smanjene količine antitela.
Prevencija
Rizik od prenosa lajšmanije na specifičan način može smanjiti redovna upotreba repelenata protiv flebotoma (Advantix). Budući da ni jedna formulacija ne može garantovati potpunu zaštitu psa savetuje se:
-
Redovno tretirati psa sa repelentom protiv papatača
-
Smanjiti izlaganje psa tokom noći, izbegavati duge večernje šetnje i osigurati smeštaj psa u zatvorenom prostoru tokom noći
-
Staviti na prozore guste mreže protiv komaraca
-
Tretirati sredinu upotrebom insekticida za okolinu za kućnu upotrebu
Ostavite komentar