Danas postoji oko 40 miliona pasa i oko 800 rasa (što je više nego bilo koja druga vrsta životinje najrazličitijih dimenzija, fizionomije i temperamenta, i koje predstavljaju najrazličitije verijetete boje i vrste dlake. Pas je usko povezan sa čovekom, kome služi kao kućni ljubimac, kao čuvar, vodič, ovčar i dr. Pas je jedna od najrasprostranjenijih životinja na svetu čiju popularnost nadmašuje jedino mačka (Felis catus).

Pas je podvrsta sivog vuka (Canis lupus), za koga se veruje da je direktni predak psa. Najnovija istraživanja potvrđuju da je pas bio po prvi put pripitomljen na istoku Azije, najverovatnije u Kini. Takođe, nije sigurno da svi domaći psi potiču od iste grupe ili se proces domestikacije ponovio više puta na više mesta.

Psi, kao i ljudi, su visoko društvena bića i ova sličnost ih je vremenom zbližila. Ova sličnost je omogućila psima jedinstvenu poziciju u životu čoveka. Lojalnost i posvećenost koju psi demonstriraju kao deo njihovog prirodnog instinkta unutar čopora, približno odražava ljudsku ideju o ljubavi, zbog čega ih mnogi vlasnici smatraju kao punopravne članove porodice. Isto tako, psi izgleda da vide svoje vlasnike kao članove svog čopora, praveći samo nekoliko (a možda i ne praveći) razlika između svojih vlasnika i drugih pasa. Psi mogu imati različite uloge u ljudskom društvu i često se treniraju kao radni psi. Danas je možda najvažnija uloga psa kao saputnika i prijatelja. Psi su živeli i radili sa ljudima na mnogo načina, pa su zbog toga i zaslužili titulu „čovekovog najboljeg prijatelja“. Sa druge strane, neke kulture smatraju pse veoma prljavim životinjama, dok ih pojedine upotrebljavaju i za ishranu.

Poreklo

Postoji više mišljenja o poreklu pasa. Po jednom su isti pripitomljeni pre 17 hiljada godina, a po drugoj pre više od 150 hiljada godina. Takođe se razlikuje i pitanje životinje od koje je nastao pas. Po jednima je u pitanju vuk, po drugima šakal, a po trećima kojot. Pretpostavlja se da su počeci prijateljstva između čoveka i psa nastali kao rezultat međusobnog udruživanja nomadskih plemena i čopora vukova/šakala, goneći istu divljač po istim teritorijama, zahvaljujući analognim lovnim tehnikama.

Ipak, razborita je i hipoteza da su se karakteristike savremenih kanida pojavile još pre 10 miliona godina. Naime, pre 10 miliona godina, u Severnoj Americi se pojavljuje Canis leophagus, najstariji predstavnik roda Canis. Frapantna je njegova sličnost sa vrstama koje danas poznajemo. Njegova veličina je kao kod kojota, moždani kapacitet je neznatno uvećan u odnosu na prethodne vrste, zubalo mu je tipično pseće, a udovi trkačkog tipa. U ovom, još uvek ranom stadijumu evolucije, nemoguće ga je ipak vezati za neku preciznu liniju srodstva, jer ne postoji značajna razlika između predaka vuka, kojota i šakala. Izgleda da je ovoga puta Canis leophagus, bio taj koji je prešao Beringov moreuz u pravcu Evroazije i od tada se može slediti njegova evolucija u Evropi. Canis cipio je prvi predstavnik te evolucije, otkriven u aragonskim Pirinejima, u slojevima koji datiraju od pre 8 miliona godina, on služi kao obrazac kanida starog sveta. Dok izgleda da šakal i kojot vode poreklo od Canis cipio, prvi u starom, a drugi u novom svetu, vuk potiče iz jedne međuvrste, Canis etruscus, veoma česte u Evropi pre dva miliona godina.

Prema najnovijim istraživanjima, pas najverovatnije vodi poreklo od vuka. Ovaj zaključak je izveden na osnovu analize građe zuba – molara. Vuk i pas imaju istovetnu građu molara, dok se ova zajednička anatomska osobina ne može naći uporedo kod pasa i šakala.

Bilo koje vreme da je u pitanju, od tada, do danas je razvijeno više stotina različitih rasa pasa. Na primer, visina grebena kod psa se kreće od visine od desetak centimetara (kod čivave), do visine od jednog metra (kod nemačke doge). Boje krzna kod pasa su od bele do crne, sa svim mogućim varijacijama. Zahvaljujući svojim mnogobrojnim sposobnostima pas obavlja različite poslove prilagođene današnjem načinu života.

Po jednoj od verzija, da pas potiče od vuka, je jednog dana jedan vuk samovoljno došao u logor kod ljudi i tu ostao, hraneći se otpacima njihovih obroka i prateći ih svuda gde bi krenuli. Tako je vuk pripitomljavan dok se nije stvorio pas.

Vuk je, inače, hiperaktivna životinja. To znači da vuk neće sedeti i čekati da mu neko prinese činiju punu hrane, već će krenuti u potragu za hranom, lov.

Prvi psi su izgledali skoro identično kao vuk. Sve kasnije, psi izgledaju sve drugačije. Tako je čovek ukrštao pse raznih rasa, i zbog toga mi danas imamo veliki broj rasa različitih visina, temperamenata, namena, boja… Prvi psi su uglavnom bili korišćeni kao čuvari i stražari i njihov zadatak je bio da obaveste ljude o prisustvu uljeza.

Winston Churchill, političar
Što više upoznajem ljude, sve više otkrivam da veoma volim pse.

Istorija

Naizmenično eksploatisan i poštovan od svojih gospodara, pas već dugo deli čovekovu sudbinu. Druželjubivi grabljivac koji, zavisan od vođe, živi u čoporu, dozvolio je da bude pripitomljen, o čemu svedoče pseći skeleti u blizini ljudskih ostataka otkrivenih u praistorijskim nalazištima u Rusiji (Asantova gora, 10.000 do 12.000 godina p.n.e), kao i slikarstvo i rezbarije na stenama.

Posle praistorijskog perioda, oko trećeg milenijuma pre nove ere, pas je u starom Egiptu bio predmet kulta, a ubistvo psa se kažnjavalo smrtnom kaznom. Anubis, božanstvo sa glavom psa ili šakala, služi kao vodič u zagrobni život. Hrtovi, baseti ogromni psi prate faraone, imaju pravo na sahranu, a nalazimo ih i mumificirane u sarkofazima. Molos je takođe prisutan i u praskozorje sumerske i asirske civilizacije, gde je korišćen u ratu i lovu. U grčkoj mitologiji, pas Kerber čuva podzemni svet, a Homer u Odiseji priča kako verni Argos umire od emocija, imajući tek toliko snage da prepozna svog gospodara Odiseja po njegovom povratku kući. Aristotel pominje molose, bišone, kao i druge rase pasa. Pseći rod ima svoje heroje u molosima, koji Spartance prate u rat i u pedeset srčanih branilaca Korinta, od kojih jedini preživeli, Soter, spašava stanovništvo masakra, razotkrivši neprijatelja. Sa druge strane, Hipokrat izražava strah od ove životinje, kao prenosioca besnila, a cinicima (grčka reč za psa) se nazivaju filozofi iz trećeg veka p.n.e. koji odbacuju sve konvencije.

Antički Rim ima svoje svete pse, čuvare Vulkanove pećine. Prozaičnije, pas se takođe dresira za čuvanje straže, za prijateljevanje ili borbu, igra ulogu đubretara u gradovima i čuva kuće: na mozaicima rimskih kuća se može pročitati po prvi put „pazi se psa“ (cave canem). Julije Cezar, prilikom osvajanja Galije, 56. godine p.n.e, vodi psa, neprijatelja lavova i bikova po rimskim arenama, čija će se loza razgranati po čitavoj Evropi. Galski psi su lovci, kao i keltski, koji su jednako dresirani i za borbu.

Psi su malo voljeni od judeo-hrišćanske civilizacije, a takođe su smatrani nečistim i od muslimana, za koje je njihovo ime najgora uvreda. Kao okoreli lovci, francuski srednjovekovni gospodari već stavljaju svoje pseće kompanjone pod zakonsku zaštitu. Psi pomažu u verskim službama, sve do razmeštanja po crkvenim predvorjima.

Ardenski monasi, koji će kasnije osnovati opatiju svetog Huberta, u devetom veku stvaraju prvu rasu, selekcijom velikih crnih i belih lovačkih pasa, pretke današnjih goniča svetog Huberta. Oko 1650, monasi sirotišta (San-Bernar) u Alpima odgajaju jednu drugu rasu, koja je najpre čuvar, a kasnije spasilački pas po imenu bernandinac. Psi su već uveliko zauzeli važno mesto u srcu čoveka, kada figuriraju uz bok svetog Bertrana, svetog Roka i svete Ženeviv. Srednji vek razlikuje hrtove, prepeličare, pse koji leže i laju i koji, prema svojoj ulozi, dobijaju odgovarajuću hranu: iznutrice za krvne goniče i nikako ovčetinu za ovčarske pse. Specijalizovana dela u vezi pasa, se umnožavaju od četrnaestog veka. Najslavnije, bogato veterinarskim savetima, je delo Gastona Fibusa, koji je lepo opisao rase poput španijela i ovčara („Ovčar mora da bude bele boje kako bi ga pastir razlikovao od vukova“).

Od srednjeg veka, pa sve do Luja XV, kraljevi drže čopore pasa za lov na konjima. Fransoa Prvi osuđuje seljačke pse na nošenje drvenog trupca oko vrata, koji ih onemogućava da love i naređuje da se preseku podkolenice svakom psu koji se udalji od staništa. Anri treći se izdvaja strašću za papilonima (patuljasti španijel). Pudla Luja XV, Filu, uživa sva prava, a kralj takođe poseduje i pse sposobne da pronađu tartufe. U osamnaestom veku, prirodnjak Bifon rediguje prvu genealošku knjigu rasa.

Bišoni, pudle i patuljasti španijeli vode dvorski život, a poznati pisac Žan-Žak Ruso, oživljava uspomenu na svog vernog prijatelja. Mnoge rase pasa i danas nose ime po nekom monarhu kao što je slučaj sa španijelom kralja Čarlsa. U devetnaestom veku, zoolog Kivije predlaže novu klasifikaciju rasa. Pod Napoleonom, sitne rase uživaju blagonaklonost buržoazije. Psi postaju maskote ratova, služe kao životinje za vuču (sve do 1823. godine kada je ovo zabranjeno) i upravo u devetnaestom veku se i rađa nova ideja, ona o poštovanju pasa.

Englezi, kao veliki zaljubljenici u kinotehniju (kako su zvali nauku o psima), organizuju prvu izložbu pasa u Londonu, 1859. godine. U francuskoj je 1884. godine osnovano Centralno društvo za poboljšanje rasa pasa. A samo nekoliko godina ranije, 1871. godine, tokom opsade Pariza, psi su izgladnelim Parižanima služili i kao hrana. Prvi svetski rat, psi dočekuju pod barjacima gde najtužniju sudbinu doživljavaju psi iz Rusije, koji su bili dresirani da, nabijeni eksplozivom, potraže svoj dnevni obrok pod neprijateljskim kolima. Posle velikog rata, psi za lov i pratnju stiču izvestan značaj i takođe postaju, kako likovi iz stripova i crtanih filmova, tako i protagonisti reklama. Tokom Drugog svetskog rata, goniči, čuvari i spasioci su često sledili svoje gospodare na stazama egzodusa.

Marilyn Monroe, glumica
Žene i mačke će raditi ono što hoće. Muškarci i psi se trebaju opustiti i navići se na to.

Pseća inteligencija

Mnogi psi se mogu lako istrenirati da donosu objekte poput štapa. Pseća inteligencija je sposobnost psa da uči, razmišlja, i rešava probleme. Treneri pasa, vlasnici, i istraživači imaju poteškoća u postizanju saglasnosti o metodu za testiranje inteligencije pasa, kao što je slučaj i sa ljudskom inteligencijom. Jedan specifičan problem je poistovećivanje genetičkih karakteristika rase psa i treninga psa u poslušnosti sa inteligencijom.

Pas ima slične kognitivne sposobnosti kao otprilike dvogodišnje dete. Psi mogu da vide u očima „gazde“ da li je on srećan, tužan ili bolestan. Neki psi razumeju preko stotinu ljudskih reči (npr. Labrador).

Samo dresiranje psa pokazuje koliko je on intaligentan, na primer psi koji rade u cirkusu. Neki psi vode slepe ljude, pronalaze drogu, eksplozive. Psi su toliko intaligentni da su neki naučeni da iznose smeće, uzimaju novine iz prodavnice. Među najpametnijim psima su nemački ovčar, pudlica, labrador retriver, doberman, rotvajler, border koli.

Otkad ga je čovek pripitomio, pas i do danas ima neke navike koje se mogu objasniti samo neposrednom vezom sa navikama njegovih divljih predaka, poput zakopavanje kostiju, lajanja i drugih navike koje ove životinje rade. Ovo je pojava da su ove životinje zadržale neke navike koje im sada ničemu ne služe, ali koje su morale biti presudne za njihove pretke. Te navike ili nagoni, nisu se izgubile iako je otada prošlo više stotina hiljada godina.

Ponašanje

Psi su društvene životinje, ali karakter i ponašanje može da varira od rase do rase, kao i u zavisnosti od toga kako se vlasnici i ostali koji dođu u kontakt, ponašaju sa psom. Fizičko zlostavljanje, kao i izgladnjivanje, može prouzrokovati veoma neurotičnu i opasnu životinju. Čak i nedovoljno socijalizovani psi se mogu ponašati agresivno i nepredvidivo. Psi mogu napasti i čoveka kao i druge životinje, ali se ovo dešava isključivo zbog pogrešnog odnosa prema životinji u prošlosti. Zanimljivo je da će pas koji je jednom zlostavljan od strane čoveka, tog čoveka i te kako dobro zapamtiti i već sledećom prilikom će ga napasti, naizgled bez ikakvog razloga, ma koliko vremena prošlo od zlostavljanja.

Fizičke karakteristike

Današnje rase pasa pokazuju sve više varijacija u veličini, izgledu i ponašanju nego bilo koja druga domaća životinja. Bez obzira na veliki raspon razlika u nekim osobinama, nastalih selektivnim odgojem, svi psi dele iste pretke, pa samim tim i neke osnovne osobine svojih predaka. Psi su predatori i strvinari, poseduju oštre zube i snažnu vilicu za napadanje, držanje i trganje hrane. Kao i ostali sisari predatori, i psi imaju snažne mišiće i razvijen kardiovaskularni sistem koji podržava trčanje i omogućuje izdržljivost. Poredeći strukturu kostiju pasa sa čovekovim stopalom, psi tehnički hodaju na svojim prstima.

Njuh

Naizraženije čulo kod pasa je čulo mirisa, odnosno njuh. Mnogo je razvijenije nego kod čoveka i omogućava psu da na znatnoj udaljenosti razlikuje stvari i bića ponaosob, razlikujući, pri tome, njihove mirise. Čulo mirisa određuje šta je jestivo i koja je i kolika teritorija jednog psa. Koliko je ovo čulo izoštrenije od ljudskog, kaže i podatak da čovek ima oko 5 miliona etmoidalnih ćelija u nosu, labrador 120, foks terijer 147, a nemački ovčar 200 miliona ćelija putem kojih prima mirise iz okoline. Zato pas može da razlikuje bar 10 puta više različitih mirisa od čoveka. Osim samih ćelija u nosu, i veliki dio mozga je posvećen interpretaciji mirisa, a kao i kod svih sisara, i u mozgu pasa postoji centar za miris. Ovaj centar prima i registruje nadražaje nervnim putem. Njuh je takođe i značajno oruđe u komunikaciji, i moguće je prikupiti celi niz različitih tipova podataka o drugim psima samo uz pomoć pažljive analize mirisa. Takođe, na osnovu mirisa, pas postaje seksualno nadražen (pas lako nanjuši kuju u teranju), a kako je održanje vrste najbitnija stvar svake jedinke i nos postaje jedan od najbitnijih organa u psećem organizmu.

Dresurom i uzgojem, čovek je dalje povećavao sposobnost psa da prepozna mirise. Posebno izvežbane životinje se koriste za pronalaženje krijumčarene robe kao što je droga, ali i za pronalaženje unesrećene osobe i 10 metara ispod snega. Najbolji njuh, svakako imaju lovački psi, goniči iz grupe krvoslednika.

Sluh

Sluh je najbolje čulo kod psa posle njuha. Kada je na oprezu, pas načuli uši i pomoću mišića (kojih, vezane za uši, ima duplo više nego čovek) poveća površinu ušnih školjki. Sluh mu je selektivan, što znači da može izolovati određene zvukove, a druge isključiti. Pas reaguje na određene promene u intonaciji glasa i na taj način veoma dobro razlikuje komandu od grdnje i pohvale. Uz to pamti i veliki broj reči i tako uči da sluša i sarađuje sa čovekom.

Psi detektuju niskofrekventne zvuke, čak frekvencije od 16 Hz, pa do 100 kHz (maksimalni dijapazon kod ljudi od 20 Hz do 20 kHz), i uz veliku pokretljivost ušiju vrlo brzo mogu da odrede lokaciju izvora zvuka.

Vid

Za pse možemo reći da su daltonisti. Nova istraživanja ukazuju da psi, ipak, mogu da razaznaju neke boje, ali ne na način na koji to mogu ljudi. Takođe se ukazuje na činjenicu da psi mogu da razlikuju varijetete ljubičaste/purpurne boje i nijanse žute boje. Kako su pseća sočiva ravnija od ljudskih, nemoguće je da psi vide detalje, ali sa druge strane, pseće oči su osetljivije na svetlo i pokrete. Neke rase, imaju vidno polje čak i do 270° (u odnosu na ljudskih 180°)

Aldous Huxley, književnik
Za njegovog psa, čovek je Bog, i to je glavni razlog popularnosti pasa.

Ishrana

Trenutno se vodi diskusija o tome da li su domaći psi svaštojedi ili mesojedi. Kako su klasifikovani u red Carnivora, ne mora obavezno da znači da pseća ishrana mora biti isključivo meso. Psi su neobavezni mesojedi i ne zavise isključivo od proteina koji se nalaze u mesu, kako bi zadovoljili prehrambene zahteve. Raznovrsne su namirnice na jelovniku pasa, uključujući mleko, mlečne proizvode, jaja, povrće, voće i žitarice. U divljini, psi češće jedu ovakvu hranu, pošto je mnogo teže doći do mesa. Ponekad, psi jedu travu, čime neutrališu kiselinu u probavnom traktu, a moguće je i da ovim izazivaju povraćanje, kako bi izbacili nepoželjnu hranu.

Razmnožavanje

Profesionalni odgajivači pare pse samo za određenu svrhu. Ponekad se psi pare kako bi se dobili kučići za prodaju, a nekad da bi se dobili šampioni na izložbama. Ovde je reč, uglavnom, o ljudima koji su iskusni i vični ovom poslu.

Osim ovakvih razmnožavanja, koja možemo nazvati odgovornim i u svrhu održavanja nivoa kvaliteta rase, često se zbog zarade ulazi i u neodgovorno odgajanje pasa i preprodaja „naveliko“. Pojavljuju se tri legla jedne kuje, u jednoj godini! U najvećoj meri, ovome pogoduje neozbiljnost u kinološkim savezima.

Plodnost

Sve pripitomljene vrste su kooperativne u procesu parenja. Osnovno ponašanje koje je različito kod pasa u odnosu na divlje kanide jeste gubitak veze između pojedinog mužjaka i ženke. Takođe se ceni i mogućnost kuje da se tera u bilo koje doba godine i to po mogućnosti dva puta, za razliku od divljih kanida koji se teraju jednom godišnje i to najčešće u kasnu zimu.

Zdravlje

Psi boluju od raznih bolesti, od kojih se neke mogu preneti i na čoveka i druge životinje, dok su druge jedinstvene samo za pse.

Bolesti

Od infektivnih zaraza, pse najčešće povezujemo sa besnilom (hydrophobia), canine parvovirus i canine distemper. Od urođenih bolesti kod pasa su najčešće displazije kukova, razne vrste epilepsija i plućna stenoza. Skoro svaka bolest koju može dobiti čovek može dobiti i pas (osim specifičnih bolesti za čoveka), kao što su rak, bolesti zuba, srca, itd…

Paraziti

Najčešći paraziti su buve i gliste.

Sigmund Frojd, psiholog
Psi vole svoje prijatelje i ujedaju neprijatelje, sasvim suprotno ljudima koji nisu sposobni za čistu ljubav i koji uvek mešaju ljubav sa mržnjom.

Životni vek

Životni vek varira od vrste do vrste. Tako da gigantske vrste pasa žive, u proseku, od 7 do 8 godina, dok neki mali terijeri mogu živeti i do 20 godina. Kod mešanaca, srednje veličine životni vek je od 13 do 14 godina. Zapisano je da je najstariji pas živeo 29 godina. Iako se ne može predvideti niti kontrolisati koliko dugo će neka životinja živeti, životni vek se ipak produžuje ispravnom ishranom, vežbanjem, redovnim posetama veterinaru i brigom o životinji.

Psihologija pasa

Najsigurniji način za razvijanje osećaja prema psima i njihovoj psihologiji je pažljivo posmatranje štenadi u leglu. Čak i pre nego što prestanu sisati, štenad počinje pokazivati karakteristike koje pseću vrstu čine korisnom ili problematičnom za ljude. Uspešan odnos čoveka i psa zavisi od mogućnosti vlasnika da „pročita“ svog ljubimca i da može misliti kao pas.

Pas je životinja koja pripada čoporu, koji ima urođenu potrebu za životom u sistemu hijerarhije. Već sa 4 do 5 nedelja očigledno je koji deo legla je dominantniji i kako se ta dominacija iskazuje. Dominantno štene je ono koje prvo jede, koje započinje igru i ono koje se usudi izaći iz legla. Kad napusti leglo, štene dobija novo društvo koje čine svi članovi jednog domaćinstva, ljudi i životinje. Odvojeno od sigurnosti i topline legla, neće se opustiti dok potpuno ne upozna novu teritoriju.

Milan Kundera, književnik
Psi su naša veza sa rajem. Oni ne znaju za zlo, zavist ili nezadovoljstvo. Sedeti sa psom na padini brda u lepom danu znači ponovo biti u Raju, gde nedostatak aktivnosti ne znači dosadu već mir.

Jezik pasa

Kako pas odrasta, razvija celi repertoar signala i držanja tela koji će objašnjavati njegovo ponašanje. Pas koji ima poverenja u čoveka pokazuje svoje osećaje u uzdignutom stavu na sve četiri noge, uspravnih ušiju i uzdignutog repa. Kada treba pokazati poslušnost, pas koji nije psihički jak, spustiće rep, staviti uši u vodoravan položaj i ponekad okrenuti glavu u stranu kako bi izbegao direktan pogled, a može čak leći na leđa.

Većina psećih znakova – od veselog mahanja repom do uplašenog režanja – prilično su lako razumljiva. Uzdignute ruke ili ruke kojima čovek vrši nagle pokrete (na koje su psi 40 puta perciptivniji od ljudi) kod psa mogu izazvati krivo tumačenje i potrebu za obranom.